Šta nam znače prijateljstva na internetu
Danas su društvene mreže mesta na kojima se možete povezati sa prijateljima, upoznati neke nove ljude, videti ko se sa kim poznaje ali i slušati muziku, kreirati plejliste, reklamirati svoj sajt i svoje projekte, postaviti fotografije, komentarisati tuđe aktivnosti i deliti sa drugima članke koji vam se dopadaju. U tom obilju instant komunikacije ponekad se dešavaju i ružne i smešne stvari.
Ivan Minić, VIP underground faca beogradskih internet sokaka i osnivač Burek Foruma, najposećenijeg foruma na srpskom webu koji je ovog leta lansirao i jedinstveni kviz ConQUIZtador.rs (nešto između online igre i strategije, very cool…!), priča o pravim i lažnim prijateljstvima na internetu, o tome šta znači biti normalan, kako se na Facebooku postaviti prema onim kontaktima koje baš i ne poznajete dobro i zadržati fokus na onome što je zaista vredno.
- Ivane, koliko prijatelja imaš na internetu ukupno gledano, i odakle ti?
Nećemo odmah sa teškim rečima :) Prijatelje ostavimo po strani. Njih nikad nema mnogo i siguran sam da ne postoji osoba koja ih ima viška. Druga je stvar što od kako Majspejsujemo, Tvitujemo i Fejsbučimo izraz “Friend” ima više status osobe koju poznajemo, na nivou druga iz škole ili komšije iz zgrade, a sa kojom delimo online ili offline svet. Takvih imam dosta. Svih veličina i boja. Skupilo se. Evo, sad će skoro 15 godina kako jašem na talasima srpskog interneta. Još iz vremena web dinosaurusa! Praktično sam zajedno sa tim našim internet sokakom i odrastao, a znaš kako je sa sokacima…
Inače, trudim se da ljudima koji su mi bitni pomognem, pa ako mogu dobiti neke privilegije zato što me poznaju, rado ću im pozajmiti “kredit” koji negde imam… Domaćinski se odnosim prema tome i rado ću ponuditi pomoć… Pametni se dosetili, pa ni ne pitaju, tako da sam i ja skupio tako nekih “prijatelja”, sa kojima se “znam od detinjstva”, išli zajedno na solfeđo, a u suštini se ni ne poznajemo… Dešava se… Neki ljudi su spremni na sve… Srećom nema toga mnogo, i češće je komično nego ozbiljno, ali…
- Šta misliš o lažnom predstavljanju i lažnim profilima?
Mislim da je to jasan pokazatelj da ljudi imaju previše slobodnog vremena, i da taj problem nekako treba rešiti na nivou države :) Lane Gutović je davno rekao “Imam odlično pamćenje, što mi omogućava da lažem.” Većina priča su bezazlene i posledica dokonosti, ali ima i ozbiljnijih stvari. Srećom, ljudi jako teško mogu održati doslednost, a pošto je internet takav da omogućava anonimnost, većina se ipak odlučuje da budu baš onakvi, kakvi zapravo, duboko u sebi, i jesu. Nažalost, to nije baš uvek prijatno za gledanje tj. čitanje.
- Kako funkcionišu “prijateljstva na internetu” koja se olako shvataju?
Za mene lično najpotresnije priče su kada se zloupotrebe deca, njihova iskrenost, neiskvarenost, spontanost. Drago mi je da vidim da se, po pitanju njihove edukacije, i edukacije roditelja, ipak ozbiljno radi. Svi mi moramo da budemo spremni da snosimo posledice naših loših izbora, ali klinci su svakako najiloženiji. Odrasli bivaju prevareni na mnogo načina… I u realnom životu to može da se desi, ali je to na internetu svakako lakše i brže za izvesti. Životna škola, srećom – najčešće bez većih posledica.
Najsmešnije su situacije kada prijatelji jedni drugima prave smicalice. Amerikanci ih vole nazivati “practical jokes”. Nekada nisu ni malo bezazlene, ali su svakako zanimljive. Ono drugo što spada u crème de la crème situacije, svakako je kada, u okviru zajednica gde postoji član za koga se pretpostavlja da laže, on bude uhvaćen u laži i svi oni koji su čekali zgodnu priliku krenu da ga “tovare”. Ima baš upornih, koji su spremni da se drže priče i kada se sve uveliko srušilo… Kapetani koji tonu sa brodom…
- Koje su posledice ovih aktivnosti, ima li ih uopšte kada znamo da se generalno komunikaciji na internetu ne pridaje mnogo pažnje?
Svakako ih ima, od nimalo prijatnih do komičnih i bezazlenih. Postoje stvari koje jako teško možemo da sprečimo – ljudi sa lošim namerama koji su ozbiljni, organizovani, sistematični, pedantni… Ono na šta možemo da utičemo, su slučajevi gde je ipak veći deo krivice na strani koja je prevarena, jer ljudi jako često olako daju informacije koje nisu za svakog. To spada u one stvari koje ljudi jako teško kapiraju dok se ne nauče na sopstvenom primeru. Dok sam bio mlađi, često sam pokušavao da skrenem pažnju, pa i uradim poneku pokaznu vežbu, da objasnim ljudima do kojih mi je stalo, a koji nisu iz ovog sveta, koliko je zapravo lako manipulisati, ako čovek nije skoncentrisan, i koliko je nekada lako sa par dobro ciljanih reči ili rečenica pridobiti nečije poverenje.
- Jedno veselo pitanje za kraj: kako ostati normalan sa više od 1.000 kontakata na Facebooku? :)
Postoje dva jednostavna načina… Prvo, naučite šta vam sistem koji koristite za komunikaciju nudi od mogućnosti filtracije. Neke ljude možda želite na spisku, ali ne želite da znate baš sve o njihovim životima (postalo je moderno da izveštavaš sve svoje “prijatelje” o tome gde si, sa kim si, šta radiš, šta si radio, šta ćeš raditi…). Drugo, ne gubite fokus. Ne dozvolite da vam nebitne stvari / nebitni ljudi oduzimaju previše vremena. Usredsredite se na one bitne. Ako sebe imalo poštujete, cenićete i svoje vreme, i ostaviti ga za one koji su ga vredni. Za kraj jedan lep citat “mi nekako nabasamo jedni na druge”.
Oko 2 miliona građana Srbije računar koristi svakoga ili skoro svakoga dana: online je polovina Beograđana, trećina Vojvođana i tek svaki peti žitelj centralne Srbije.
